Ratne sile su uporedo sa aktivnostima na bojnom polju za vreme Prvog svetskog rata, vodile i tzv. „tajni rat“. Gotovo jedna za drugom nastaju različite tajne službe koje su vršile špijunažu na neprijateljskim frontovima, kao i u neutralnim zemljama, ali i obavljale druge zadatke poput snimanja radio komunikacija, sabotaže, kontrašpijunaže i ratne propagande. Špijunaža je toliko ušla „pod kožu“ da je društvo često od špijuna poistovećavalo sa herojima i heroinama.
Prvi svetski rat nije bio samo rat na bojnim poljima, već je to bio i „tajni rat“ različitih svetskih tajnih obaveštajnih službi. Međutim, informacije o špijunaži i zaštiti važnih podataka tokom rata su dosta siromašne, prevashodno jer je dobar deo tih podataka uništen za vreme Prvog ali i Drugog svetskog rata. Ali, ovaj problem nije sputao istoričare i druge ljude željne znanja, koji su koristeći druge izvore saznanja, uspeli da prouče problematiku špijuniranja u Prvom svetskom ratu.
Nastanak tajnih službi u svetu
Tajne nacionalne službe pojavile su se u drugoj polovini 19. veka kako bi se društvo pripremilo i odbranilo od nadolazećih opasnosti – ratova i sve češćih kriza koje su kucale na vrata. Za Austro-ugarsku monarhiju stresan period je bio od 1848. do 1849. godine. Monarhija je odgovorila osnivanjem Evidenzbiroa 1850. godine. U Francuskoj je osnovan Doksem Biro 1871. godine. Za Nemačku je bilo karakteristično osnivanje Sekcije u Velikom generalštabu (budući Odeljak IIIb) 1889. godine. U Italiji sve do 1900. godine nije bilo potrebe za osnivanjem obaveštajnih agencija. Te godine se osniva i Ufficio Informazioni del Commando Supremo ili samo Ufficio „I“. Nakon poraza od Japana u rusko-japanskom ratu 1905. godine, došlo je do reorganizacije ruske vojske i stvaranja ruske vojne obaveštajne službe.
Većina ovih vojno obaveštajnih službi bila je podeljena na sekcije u zavisnosti od geografske zone ili potencijalnih protivnika. Odeljak IIIb imao je jednu sekciju usmerenu protiv Rusije, a drugu protiv Francuske. Evidenzbiro je, takođe, svoju pažnju usmerio ka Rusiji. Druge tajne službe, kao što je to slučaj sa ruskom i francuskom, imale su svoje kancelarije u graničnim vojnim oblastima i obavljale su svoje poslove van granica svoje države. Civilne vlasti su bile, isto tako, odgovorne za obavljanje obaveštajnih zadataka. Najpoznatija je uloga britanskih službi. Ministarstvo unutrašnjih poslova, Kancelarija za ratna pitanja formirali su 1909. godine budući MI6. Zadatak MI6 bio je obavljanje obaveštajnih poslova. Sledeće godine je njeno dejstvo podeljeno. Jedan deo je činio rad u matičnoj zemlji, a drugi u inostranstvu. Pomenuta organizacija dala je dobre rezultate u ratu, posebno se ističući u prikupljanju informacija nemačke mornarice. Čini se, da je opet sa druge strane, dozirala špijuniranje u Francuskoj.
Ni male vojne sile, poput Belgije i Srbije, nisu gubile vreme, ali je njihovo dejstvo, ipak, bilo ograničeno dejstvom i aktivnostima velikih sila i moćnih suseda. Srpsku vojnu obaveštajnu službu je od 1913. godine predvodio Dragutin Dimitrijević „Apis“, koji je bio šef nacionalističke i pan-jugoslovenske tajne organizacije „Crna ruka“. Sa druge strane, Belgija je zbog neutralnosti dugo bila bez tajnih organizacija. Na početku je to bila mala služba za nadgledanje granica, da bi 1910. godine osnovala Doksem Sekšn, odgovornu za obavljanje obaveštajnih poslova.
Sledi odgovor – nastanak kontraobaveštajnih službi
Istovremeno kao odgovor na nastanak brojnih obaveštajnih službi, imamo i nastanak kontraobaveštajnih organizacija. Belgija ima Sûreté publique, ali je njena uloga tokom rata dosta nejasna. U Velikoj Britaniji zaštita poverljivih podataka bila je pod direkcijom Službe bezbednosti. Na njenom čelu bio je Vernon Kel, zvani „K“. Ova služba nije imala nikakva policijska ovlašćenja. Zato su njihovi zaposleni morali da sarađuju sa policijskim snagama kada je bilo potrebno sprovesti hapšenje. U Francuskoj je formirana Sûreté générale, odgovorna za funkcionisanje javne bezbednosti. SAD su 1908. godine osnovale FBI, koji je prvenstveno trebao da posluži kao glavni oslonac u borbi protiv kriminala. I Rusija je imala odgovor na nastupajuću krizu. Okhrana je trebalo da spreči revolucionarne aktivnosti koje su ugrožavale carstvo.
Kako je nekada teklo špijuniranje a kako sada?
Do poverljivih podataka nije se samo dolazilo preko izviđačke konjice. Razvojem vazduhoplovstva i fotografije izviđači su dolazili do bitnih podataka. Ali, mora se priznati da je glavni izvor informacija bilo saslušavanje neprijateljskih vojnika i dezertera. Informacije koje su bile prikupljene na samom frontu često su mogle da posluže za postizanje odlučujuće prednosti.
Danas je situacija potpuno drugačija. Današnji tajni agenti imaju mogućnost da korišćenjem najsofisticiranijih prisluškivača i drugih uređaja za snimanje slike i zvuka znatno lakše prikupe važne informacije koje mogu preokrenuti tok rata u njihovu korist. Tehnika i tehnologija nezadrživo napreduju tako da se i na polju prisluškivanja i prisluškivača ne vide krajnje granice.